Farmacija struka koje nema, nastavak

Sasvim slučajno na linkedinu sam ostavio tekst koji sam na svom blogu napisao pre nekoliko godina.

http://www.sasamladenovic.com/farmacija-struka-koje-vise-nema/

I naišao je na neobičan odjek, iako moram priznati da sam i sam zaboravio o čemu sam pisao. A onda sam dobio nekoliko meilova i poruka od uvaženih kolega iz organizacije SFUS. Nekoliko dana sedim ispred kompjutera i ne znam šta da im odgovrim, iako, iskreno, bolje stojim sa pisanjem reči nego sa farmacijom.

Javio mi se jedan mladi kolega( o kome se nisam ništa raspitivao i nisam mu odgovorio, tako da neću spomenuti Ime i prezime zbog objektivnosti teksta) i detaljno napisao strategiju podizanja farmaceutske struke na viši nivo.

A onda mi se javilo nekoliko mojih kolega i prijatelja koji su željni da daju doprinos struci.

Iskreno, ja ne poznajem sistem farmacije u Srbiji. Ne poznajem ni problematiku iznutra. Ne poznajem ni zakonodavstvo. Jedino o čemu mogu pisati je ono što ja kao građanin, nekadašnji student, specijalizant biohemije i specijalista medicinske biohemije koji nikada neće raditi zašto su ga školovali, ali to je drugi par „internih“ vojnih opanaka usko povezanioh sa stanjem u struci, medicinske biohemije o čemu ne bih pisao jer je davno prošlo vreme.

Razvojni put Bore Šnajdera ( što bi rekao Aleksandar Popović u svojoj drami) je otprilike ovakav:

Upisao farmaciju; postao vojni stipendista; učestvovao u Studentskim demonstracijama 1996/97 ( što će biti razlog da se okrenem pisanju i napišem svoj prvi roman o mladosti koja mora biti kao i svaka mladost-iskrena, što je jako bitno za temu ovog teksta; diplomirao; završio Školu rezervnih oficira 80. klase „Sanitetske službe; postao profesionalni vojnik; radio kao bolnički farmaceut u Vojnoj bolnici Niš; dobio med biohemiju kao specijalizaciju biohemiju-završio je; i na kraju završio kao magacioner u Skladištu lekova, što mi je dalo više vremena da se posvetim književnosti. Ali zahvaljujući tome sam se kao dobrovoljac prijavio za učestvovanje u Mirovnim misjiama naše vojske pri UN-u i, eto, u tri navrata proveo dve godine u Africi, što je mene kao farmaceuta i pisca isprofilisalo na sasvim drugu stranu.

Dakle, uvažene kolege nisam pisao ovo da bi se hvalio svojim CV-ijem već da bih naznačio da moj stav o svim ovim pitanjima je subjektivan i baziran isključivo na posmatranju a ne nikakvom poznavanju problematike Iznutra. Više sam u toku sa Vojnom farmacijom u svetu, nego sa našom kod kuće.

Još jednom dakle, na osnovu skromnopg mišljena „Bore Šnajdera“, bilo kakve inicijative, potrebno je jasno otvoriti karte i dati odgovore sami sebi na sledeća pitanja?

1. Hiperproduktivnost kadra-svedoci smo da od 2000. godine je došlo do otvaranja gomile fakulteta. Šta se dobilo time? Višak potencijalnih radnika, pad kvaliteta studenta ( ja sam sa 90 poena 1993. godine bio 66. na rang listi na prijemnom ispitu Farmaceutskog fakulteta u Beogradu). Upisivalo se 120 Dipl. farmaceuta+30 medicinskih biohemičara i mislimd beše 60 samofinansirajućih. Koliko se danas upisuje: u Beogradu; Nišu; Kragujevcu; Novom Sadu; puta dva? Ne računajući Banjaluku, Podgovicu i Bjeljinu koji su gravitirali ka nama.
2. Osnivanje fakulteta je bio politički projekat a ne projekat struke. Lokalni šerifi su procenili da je u tom trenutku farmacija bila dobro plaćeno zanimanje, pa zašto pri svojim Medicinskim fakultetima ne bi otvorili i Farmaceutske? Nije se školovalo da bi budući stručnjaci donosili dobit, već da fakultet i pojedinci na fakultetu postaju „Pravi šerifi“ i zarađuju na račun plaćanja studenata. Efekat, laka otvaranja apoteka uz drastično srozavanje plata Farmaceuta. Ja sam kao potporučnik i poručnik u vojsi na početku svoje karijere imao dva puta manju platu od farmaceuta u privatnim i drzavnim apotekama, a onda se situacija okrenula. Postali su trgovci koji moraju da rade vikendom, da se bore kroz „prodaju“ a ne pružanju zdravstvene usluge. Ako nećeš za 50 000 dinara ima neko ko će za 45 000 dinara.
3. Otvaranje privatnog fakulteta u Novom Sadu. Motiv isti kao i otvaranje Državnih od strane lokalnih šerifa. Pa je na sajtu jednom pisalo cena po godini je XXXX dinara, a ako platite pet godina unapred dobijate popust od toliko XXX dinara: Pitanje, ko vam garantuje da ćete završiti fakultet, ili se to unapred zna. Ako platiš-završićeš jer si platio kompletan iznos za petodgodišnje studije. Verujem da efekat ovoga nije takav, tako da se kolege sa privatnog ne naljute. Ali marketinški trik ostavlja takav utisak.
4. Trenutno, ( na osnovu glasina koje su stigle do mene i ne znam da li su tačne) u obrazovanju republike Srbije aktuelna vlast na čelu sa obrazovnim ekspertom kao što je Mladen Šarćević gura priču izjednačavanje privatnih i državnih univerziteta tako što bi studentima država dala određenu sumu da sami biraju!!! Kakav bi efekat bio? Privatni fakultet bi vrlo brzo bio prodat nekom konzorcijumu privatnih fakulteta bogatih država koji bi garantovali diplome međunarodno priznate, naši profesori bi verovatno ostali bez posla a mi bez stručnjake. Efekat kao i sa farmaceutskom i bilo kojom domaćom industrijom nakon privatizacije. U prevodu totalni slom znanja i bilo kakvog spasenja nas kao naroda.-
5. Vidim da su otvorene i Više farmaceutske škole; ne znam ko je dozvolio; iz kog razloga i sa kakvim ciljem; tako da mi nije jasno čemu služe. Verovatno opet zaradi para i osmišljavanju besmislenih titula i doktorata.
6. Na početku svoje vojne i profesionalne karijere u Vojnoj bolnici u Nišu, radio sam i kao profesor u Srednjoj medicinskoj školi gde sam zaista imao čast da uživam u nečemu što se zove druženje sa izuzetno pametnim generacijama, tada farmaceutskim tehničarima, a sada mojim kolegama. Usmeravao sam ih ka Beogradu. Neko me poslušao-neko nije. Dosta njih je hleb našla u Norveškoj. Zaista su to bile kvalitetne generacije, ali je Niš mala sredina bez Industrije i mogućnosti da svoj profesionalni puta nađu mimo apoteka i trgovačkih zastupnika.
7. I na kraju, nekadašnja SFRJ je obrazovni sistem gradila na osnovu plana razvoja države. Imali ste u 6 republika samo 3 farmaceutska fakulteta, pa onda 5 kako se industrija razvijala: Beograd ( Galenika, Zdravlje, Jugoremedija, Prizren ( zaboravio ime fabrike); sarajevo ( Vojna namenska Bosna lijek); Zagreb ( Pliva); Skoplje( Alkaloid); Ljubljana ( Krka i Ljubljana Lek). U Novom Sadu i Leskovcu ste na Tehnološkom imali smerove Farmaceutsko inžinjerstvo koje je vezano za procese proizvodnje u industriji, ali ne i Farmaceutske fakultete. U Leskovcu je bila izuzetno jaka Farmaceutska škola ka kojoj je gravitirala cela Južna i Centralna Srbija. Možete zamisliti kako se tek tamo ulazilo i sa kakvim diplomama, i rezeultatima na prijemnom? U Novom Sadu ste imali ozbilju Srednju sanitetsku vojnu školu, gde sa srednjim vojnim kadrom sam proveo skoro dvadeset godina rada i to su bili izzetno stručni podofici i bilo mi jekao žao što je mali broj od njih uspeo da ode na fakultet.
8. Državne apoteke su u početku imale monopol nad državnim zdravstvenim sistemom što se obilato koristilo kroz isisavanja para od strane partijskih moćnika kroz razčičite kombinacije, a onda nakon ukidanja tih priviligeija, gurnute u stečaj bez ičije odgovornosti. Ako 5. oktobar moja generacija uzme kao godinu nultu, onda se lako matematika može sačiniti zaključno sa današnjim danom.

Uvažene kolege, kada sve ove moje subjektivne razloge pročitate, videćete da nisam poznavalac sadašnjih okolnosti. I lično mislim da je problematika RFZO, cene lekova, zakonodavstvo potpuno sporedna stvar naspram nešto što je krucijalno a što se zove OBRAZOVANJE.

Tako da je potrebno odgovoriti sami sebi na sledeća pitanja?

1. Da li je potreban toliki broj fakulteta u Srbiji? I kako bi recio vlasnik privatnog fakulteta koji je nuložio ozbiljan novac reagovao na ovu moju primedbu? Ne mislim da je taj fakultet loš, jer ne znam ništa o njemu? Ali čisto hipotetičko pitanje.
2. Koliki je potencijal države za kvotom studenata da svi opstanu, da se nijedan ne ugasi, a da svi imaju koristi od toga i da li je to isplativo?
3. Čemu služe Više farmaceutske škole i koji je njihov smisao u današnjem sistemu zdravstva?
4. I kako ćete reagovati, ako ste Vi, Ti koji biste bili ugroženi od smanjenja broja fakulteta širom Srbije?
5. Kako pomoći Srpskoj farmaceutskoj ili hemijskoj industriji da bi ostala tu i da bi sve imalo smisla jer živimo u globalnom svetu. Moj stariji kolega po uniformi, stara škola Vojne farmacije je dokazao da je sve moguće. Izašao iz vojske i napravio tri uspešne firme. Radi se o uvaženom Miomiru Nikoliću. Potrebno je njih kontaktirati. Oslušnuti šta oni misle. Koji su stvarali. Jer iskustvo sa privatizacijama devedestih nam govori da su đilkoši kupovali fabrike u protvvrednosti robe po magacinima. Efekat sa Jugoremedijom je poznat.

Dakle, kao laik, unapred se slažem se sa vašom željom da NEŠTU URADITE. Sa vašim predlozima da se krene od zakonodvastva; marži; cene lekova; RFZOM; sindikalnih pitanja i ostalih zakonodavnih stvari u koje se uopšte ne razumem, jer se vi više razumete i više znate od mene.

Ali ako se želi strateški i dugorični cilj, onda je po mom laičkom mišljenu pitanje svih pitanja Obrazovanje i spremnost da se naprave ozbiljni rezovi po tom pitanju. Kao student buntovnik iz 1996/97, bio sam mnogo optimističniji po svim pitanjima kada je naša država u pitanju, ali kako su nas napustili oni koji najviše vrede, potrebno je njih pitati šta oni misle. Jer kako Njegošev Vladika Danilo relče „Ko na brdu ak` imalo stoji više vidi no onaj pod brdom“

P.S. Nije mi bila namera da nikog uvredim ili omalovažim na bilo koji način. Tako da se nadam da niko ovo neće shvatiti lično.