Ne nisam bio kao moj deda kada mu je, tada, godina bilo kao meni: on je nosio mitraljez, jer kao mladog borca ga nisu demobilisali po okončanju rata. Neprijatelj je tek počinjao da vreba, a do tada je neprijatelj bio onaj pravi, vidiljiv. A pre toga, dok sam ja u tim godinama zaštićen pod roditeljske skute, moj deda je bio u zarobljeništvo. Pa bežanje iz zarobljeništva. Pa partizani. A njegov otac koji je tada imao godina kao ja sada, ostade iza neke logorske žice. A otac mog pradede, dok sam ja naravno spremao ispite, je bio neki tobdžija, u nekom Gvozdenom puku. Ne znam koliko mu je tačno godina bilo, umro je kada je već bio star. U pedeset i nekoj.
I vratimo se sada meni, i godina koliko mi je tada bilo: d v a d e s e t š e s t. Spremao sam diplomski, a onda me je čekala vojska, pa sam kao trebao da se oženim, i da sve to ide, kako bi Dugme reklo u jednoj pesmi, ka pametnoj starosti…
Upisao 1993. godine fakultet; pa Studentski dom 4. april; neki Vesko Crnogorac koji upada u čitaonicu pijan sa pištoljem, uperi pištolj, prvom momku na koga je naleteo i kaže Ajd’ pjevaj da vidim što si naučia.
Te 93’ godine ispred Studentskog doma se iz kamiona delila humanitarna pomoć. Kao što sada nepojedene konzerve dajem crncima ovde u Africi, tako smo i mi dobijali parče milostinje. Ljudi su cepali džakčiće brašna, praška, komadali vekne hleba da bi na kraju ostajali bez ičega…
Zato sam i napisao roman Vaše karte molim.
A onda je došla 1996. i to će me naterati da napišem svoj prvi roman Rt dobre nade. Mi, tada studenti, znali smo da nam ni gusenice tenka ne mogu ništa. I još bitnije: da svet počinje sa nama. I najbitnije: da smo najpametniji.
Ja, misleći da je prosek jako bitan, poništim jedan ispit, a na drugom neočekivano padnem praktični i ojla-la. Vidimo se sa godinu dana mlađima. I dok jedne večeri učim u Studenjaku na sto mi neko spusti listić.
Počinje buna. Kaže letak. A srećnijeg stvora od mene bilo nije.
Uzimam letak i nosim ga na fakultet. Umnožavamo ga. Na prvom skupu me kolega pita da li želim da održim govor i pozovem studente na štrajk. A kako ja, koji sam pao godinu mogu druge da zovem da bojkotuju nastavu, kažem njemu. I tada on, bude taj, koji će ih pozvati.
I demonstracije su trajale dugo. Bila je to neka generacija koja nije bila u dovoljnoj meri otupljena željom za komforom i viškom informacija; ali ne znači da neće biti Ta, koja će otupeti generaciju ispod nje.
I bili smo u Kolarčevoj ulici. Sedam dana i sedam noći. Tada sam prvi put čuo za čuvenog padobranca majora Ostojića koji je nama, studentima, zarobljenim u tom patrljku od ulice, poslao pismo da je 63’ padobranska brigada uz narod. Tada mi to ništa nije značilo. Kasnije, kada budem služio vojsku, ili još kasnije, kada budem video kako društvo funkcioniše, znaću koliki je taj gest bio gest hrabrosti i čestitosti. I ubrzo zatim tog majora poješće rat, kao i mnoge vredne ljude. Bilo od metka ili koraka.
Spadam u onu grupu koja je preživela bombardovanje. Jer moja generacija je branila čast onih kojin su se krili iza njih. Mnogi se nisu vratili, ili sada prose milostinju za izgubljenim zdravljem i ponosom. Pa ne bih vam sada pisao da nisam. A ne mogu ni da kažem da me je rat zakačio osim gledanja tužnih slika jadnog sveta oko mene.
I vraćao sam se s fakulteta autobusom Niš ekspresa kada je na par stotinu metara od nas pala NATO raketa. A autobus pun Cigana ( ne roma). I tada, u tišini i strahu, jedan Ciga odvali „ Lele, kume će bude Cigani lete u nebo“. A ceo autobus prasnuo u smeh. Beše duha, majku mu.
I taman se narod dovoljno očitavio od pobede, kada su došli izbori. Spremao sam zadnji ispit, a onda diplomski. Tada je važila krilatica Samo da diplomiram pa da emigriram. Organizovani izbori za 24. septembar. Organiztovani besplatni nautobusi za sve nas koji ćemo glasati protiv Slobe. U autobusu razdragana mladost koja jedva čeka da krivac naše propale mladosti podnese svoju žrtvu na oltar pravednosti. Dan posle mog 26. rođendana. Ne sećam se ničeg vezano za rođendan, ali pamtim da smo stali ispred kioska Bibca u Leskovcu da kupimo pljeskavice. Glasali smo! I bi kako bi. On nije priznao, ali je morao da prizna. Mi smo otišli jer smo imali autobuse za džabe. Rezultate čekamo uz tranzistor u Studenjaku.
I došao je Dan D. Zadesio sam se u ulici Majke Jevrosime. Moja sestra je bila brucoš na medicini, a stan našla odmah ispod skupštine. Za revolucionarnog veterana Majka Mara. Sa mnom bila i tadašnja devojka. A adrenalin pumpa moje arterije. Mišići traže akciju. A dve devojke našle da budu gde im mesto nije. Teška srca odustao sam od prvog reda. Pa od drugog. Pa od trećeg. Pa ajdemo do stana. A stan preko puta policijske stanice.
I narod krenuo. Masa ko masa. Policija beznačajna u odnosu na masu. I iz policijske stanice u Majke Jevrosime samo izleteše policajci sa šlemovima i pendrecima. Biju ispred sebe i ne pitaju. I na uglu sa Vlajkovićevom zadesio se momak sa devojkom. Ja gledam sa terase i vičem. On nije uspeo da pobegne. Nisu tada devojke bile kao ove današnje što idu u vojsku; a muškarci, kao ovi današnji koji ne idu, naravno, u vojsku. 🙂 Kada je rulja policajaca poput hijena krenula da na momka ispoljava svoj bes, nisam mogao da izdržim već sam svalio na njih šta god je na terasi bilo. A on, kao i svaki džentlmen moje generacije, naravno, poturio je svoja leđa da ne bi devojka dobila batine. Pa su ga bili, pa bili, pa im bilo malo…Pa se jedan zlikovac zaleteo pa čizmom u stomak. A on čuva li čuva devojku, kao da je otadžbina. I baš me zanima da li je devojka ostala sa njim, naravno, pod uslovom da nije ostao invalid.
I kako je bitka krenula da se rasplamsava, mi smo morali da uđemo u stan i spustimo roletne jer su kamenice i patroni od suzavca padali i na terasu. Povukli smo se iz sobe u hodnik. Tada je neko zazvonio na vrata. Sestrina cimerka reče ne otvaraj možda je policija. Ispred vrata je stajala žena. A onda je ona dovela muškarca sa detetom. I svi smo se povukli u kupatilo. Vazduha nije bilo. Ja sam odvalio da je ovo kao u podmornici Kurdsk, koja je tih dana potonula u Severnom moru. Kiseonika nije bilo, a mokrim peškirima zavaravali smo suzavac. Što je bilo pogrešno. Putin se tada ustoličio na vlasti. Klinton slavio raspeće sveta.
Nismo imali predstavu o vremenu kada je neko zazvonio na vrata. Pogledao sam kroz špijunku i bio je moj školski drug. Ušao sa crvenim očima od suzavca i pitao šta radaimo unutra kada je revolucija završena. A njemu su oči od suzavca jer je ušao u stari lift koji je bio pun suzavca. Te noći Studenjak nije imao mira. Pevali smo sa terasa soba. Nisam imao televizor i otišao kod mog druga da pratimo kraj rijalitija za koga nismo svesni da je to- bilo to. I negde pred zoru, sa upaljenim televizorom, na rasklopljenom trosedu smo se uspalavli plašeći se ishoda. Ujutru je zvanična vest bila da je Gotov.
Šesti i sedmi su bili dana kolektivne depresije kakvu nisam video ni u danima bombardovanja. Ne sluteći da ću videti u Vučićevoj vladavini. A onda je sve došlo na svoje. Nova vlast novim ljudima.
Vratio se optimizam generaciji koja je izrasla iz rata. Ljudi su se vraćali iz prokletih Amerika širom sveta. Ja sam diplomirao i otišao u vojsku. Sada je sve bilo tu, na dohvat ruke, samo trebamo biti strpljivi. Srbija se otvorila ka svetu. Novi ljudi su donosili novu energiju. Svirali su gitare i nisu bili kao oni komunistički apartčiki. Novi val nas je sve nosio negde. Mlađo Dinkić; Boža koji se odrekao Pariza da bi živeo kod Tetke; Goran Pitić, mladi profa ekonomije; Aleksandar Vlahović koji je kao student živeo svirajući po kafanama… Ispred svih- pošteni Voja Koštinica, koji je mučenik bio neobavešten; i naravno, najbitniji, neshvaćeni Zoki Đinđić. Sve je izgledalo kao u bajci.
Šta je bilo dalje, znate.
Ali sada, kada je meni 45 leta i kada mi godine ne dozvoljavaju da budem glup, mislim nešto u sebi:
Kod Voje Koštunice beoše Predrag Bubalo, Nenad Popović… iza njih osta pepo i dim.
Kod Đinđića: Beba; Goran Vesić za koga su išle glasine da se tih godina javno hvalio da je Jovica Stanišić Zoranu Đinđiću; Zoki iz Niš; Lepi Čeda…Ostale nema svrhe da nabrajam, među nima i naravno drugu ligu klupe, kao što su Šule i Lepi Bole… Iza nih osta pepo.
Otporaši su izvozili revoluciju po svetu. A kako drug Marks reče Revolucijama je zapravo potreban jedan pasivan elemenat, materijalna osnova, tako da su im sve pribavljene matgerijalne osnove oproštene.
I naravno tu su oni za koje sam se lično zajebo: G 17, eksperti, uterivači energije i isterivači pare za koje sam mislio da su se svim srcem posvetili preporodu naše izorane zemlje. E iza njih ne osta ni pepeo ni dim.
I kad svakog vladara ponaosob pogledaš, svi oni imaju jesnu stvar zajedničku:
Prvog pored sebe za koga misle da ga priroda nije baš pameću obdarila.
Bilo da je Neša Slina ili Zoki od kude Niš.
Kakav je kraj u takvim slučajevima možete naći u Ljosinim romanima.
A naš bilans je svima poznat:
Misnistar obrazovanja, neka je živ i zdrav
Ministar policije, ljubi ga tatko bistrog.
Ministar vojske, ponosna je tetka koja ga ima.
Ministar zdravlja, da nije njega pola Srbije bi bilo bolesno; ovako leče se vani.
Ministar energetike, plače vrba u Toplom Dolu u njenu čast.
Ostale, ne znam koji su… Živim u tako srećnom društvu da zaista nema potrebe opterećivati se time.
Uostalom sada mi je dvadeset godina više nego tog 5. oktobra.
I umalo da zaboravim da su moji vršnjaci posle petog oktobra ubrzo obuli cipele sa pačjim kljunom; uvalili se u vladin i nevladin sektor; nosili male mobilne koji su tada bili kao Iphone danas, vozali kola sa tamnim staklima i pravili orgijanja sa pretečama današnjih omladinki. I, naravno da su bili zaista bitni. Poznanstvo sa njima je smanjivalo procenat rashoda.
A onda je došao On… I rekao njima ‘ajmo u carstvo nebesko…
I što bi onaj prvi Ruzvel rekao Kad ne znaš kako dalje onda dalje.
Nek je zdravlje.
Оставите одговор