XVI
Dolazak graditelja je potpuno poremetio ritam žitelja Bistrice. Iako su svesno živeli u klopci Džontrinih fantazija, bilo im je lepo. Uživali su da rade nešto sa ciljem, ma koliko taj cilj bio dalek i nedostižan. Sada, kako su čuli Majora, te slike Džontrinih fantazija su nestajale. I opet je ispred njih bila skučenost surovog života samaca kojim čovek živi, eto, što je živ. Da otalja onoliko godina koliko je još ostalo do kraja.
Džontru te noći nije hteo san. Kako se konferencija sa strancima završila tako je odgegao kući i izmišljao posao: po staji, štali, šupi… gde god bi bila najmanja verovatnoća da ga iko nađe. A onda je otvorio Gugl i ukucao ključne reči kako mu je Major rekao: minihidrocentale, Jošanička reka. I tada mu se slošilo. Svet mu se slomio. I sva njegova mašta nije bilo ništa drugo sem prozora u svet dalek i njemu nedostižan, ali do tada nije bilo ničega što bi tu njegovu maštu prekidalo. A sada tog prozora više nema. Slomljen u paranparčad. Slomio ga je Gugl i slika Jošaničke reke nabijene u cevi. Sada je video svoju Bistricu u istoj takvoj cevi. I video je pustoš oko nje: u travu uraslu vodenicu gde je on trebao da pravi ribnjak i kuće koje vire iz šiblja i travuljine. Sebe nigde video nije. Niti video, ni osećao.
A nikada sebi nije priznavao da ga život nije hteo. I u svakom porazu je video šansu za novi početak. Ali sada, sada je osetio da je kraj njemu i njegovom životu. I njegove mašte, kao soka života, više nije bilo. Sem sela uraslog u šiblje i travurinu iz koje su izbijale metalne cevi u kojima je tekla njegova zarobljena Bistrica, ničeg drugog video nije.
Sedeo je na seno i gledao u prazno. Gorča ga je video. Pozvao ga je na večeru. Džontra je samo mahnuo rukom. Tako je i noć dočekao. Na tavanu plevnje sedeći u tom senu i zureći kako njegovi Prle i Tihi trčkaraju avlijom i laju u pravcu reke gde su stajale mašine.
-E glupi Džontro-rekao je sebi- i kerovi su osetili samo ti ništa nesi primetil.
Tako se i uspavao.
Ujutru ga je probudilo zvono Cvetke. Gile je puštao stoku na ispašu.
Provirio je sa tavana i video ga sa titovkom na glavi. Blago njemu, pomislio je u sebi i pogledao u telefon. Stigla mu je poruka na mesindžeru.
Mi smo krenuli ka vama.
Miroslav
– Samo mi još vi trebate- rekao je glasno.
Sišao je sa tavana. Pljusno se vodom sa česme i ušao u kuću. Unutra je Major već sedeo sa Gorčom i pio kafu.
– Izgledaš kao da si noćas bio u neki kurvaluk?-smejao se Major.
Džontri nije bilo do šale. Pristavio za sve kafu, nalio svima po rakiju bez pitanja, seo sa njima za sto i pitao:
– Majore kvo će rabotimo?
– Nesi li se predomislil?
– Za kvo misliš nesam li se predomislil?
– Pa da prodaš njivu?
– Nema od prodavu ništa… Zamalko da me zajebu…Nego kvo će rabotimo? Kvo će rabotimo?-ponavljao je Džontra.
– Ako treba da se tepamo, će se tepamo.-smejao se Major-za početak, idemo da im kažemo kvo smo odlučili. A prvo ti moraš da ovde pred svima kažeš šta si odlučio?
– Pa toj se znaje… Kur će dobiju od mene.-iznervirano Džontra poklaza lakat.
– Tako je. Od tebe zavisi. Sada idemo da im ti kažeš odluku. A onda ćemo svi da odlučimo. Možda se neko ne slaže.
– Ma svi ima da se slože- reče Gorča.
– Znam ja to…ali neka kažu… Će bude problema sas ovi… Moraju svi da budu svesni.
– Ajd’ da idemo…ne mogu više da sedim…Idemo da ima kažem…Čekaj, ček samo da obučem jaknu…-nervozno se motao Džontra.
– Polako… popi kavu…pa rakiju…pa da doručkujemo nešto… pa idemo… Neće ovo lako da se završi.
– Pa kako će se završi?-ubaci se i Gorča.
– Ne znam… ali da bude lako, neće. Čitao sam po internet. Oni su uzeli kredit od banku, a mi svi plaćamo tu posebno tarifiranu struju, država prihvatila obaveze od Evropske unije, a oni povlašćeni namirisali pare da ih što brže zarade i to ti je. -objasni Major.
– Znači će ni sjebu.-Gorča ga zabrinuto pita.
– Će se borimo. Ajd’ da popijemo, doručkujemo i idemo. Ujedno da zapalim i sveću bratu. Možda više neću da imam gde.
-Kako misliš da neće imaš kude?-upita Džontra?
– Pa lepo… od naš vir neće više ništa da ostane ako strpaju reku u cev. A moj brat se neje udavil u baru kude žabe močaju, negu u reku koja je nosila sve ispred sebe.
– Nek’ mu je l’ka zemlja.-podiže Gorča čašicu sa rakijom, odsipa a za njim i Džontra i Major.
Doručkovali su i krenuli put graditelja.
Već su čuli režanje buldožera. Došli su do njega.
Buldožer je širio put. Zemlja je padala u Bistricu. Kamen se otkotrljao i pravo u vir iz koga je nekada izronilo mrtvo telo Majorovog brata. Zvuk klobuka kamena kao da mu se kao metak zario u srce.
Stao je ispred buldožera. Majstor mu je rukom pokazivao da se skloni. On je stajao i ćutao. Tada mu je majstor opet rekao da se skloni. I onda je Major ušao u kabinu buldožera i nešto rekao bageristi. Bagerista je ugasio mašinu. Tada su se pored Bagera stvorili Bekić i čovek sa bradom kome je ime Marjan, a koga je Major poznavao od nekuda.
– Gospodine nadam se da ste bageristi rekli da ugasi motor kako biste nam rekli vesti.-obratio mu se Bekić.
– Da…baš tako… dobro ste pogodili-odsečno je odgovorio Major.
– Dakle, gospodine Džontra-obratio se Bekić, nadam se da se ne ljutite što vas tako oslovljavam… ali tako ste se predstavili
– Naravno da se ne ljutim.
– Verujem da je odluka ispravna po sve nas…Iskreno, nisam ni sumnjao, u drugačiju odluku… Možemo odmah da napravimo kupoprodajni ugovor i nazdravimo… – obratio se Bekić.
– Čini mi se da se mi znamo?-tada se čovek sa bradom obrati Majoru.
– I ja mislim da se znamo.-odgovori Major.
– Ratovali smo zajedno- nasmejao se čovek sa bradom.
– Ja sam ratovao a ti si pljačkao-odsečno reče Major.
Dejanović, ili ćovek sa bradom se trže; Bekić zastade; Džontra se nasmeja a Major, bez ikakve grimase na licu, stajao je hladan kao sečivo.
– Hajdemo da potpišemo ugovore. Popijemo po jednu. Sve su ovo novine, i ljudi se teško prilagođavaju na nove stvari-pokušao je Bekić da izgladi spor.
– Gospodine Bekiću-obrati se Džontra.-Imate li vi tija papiri sas vas da ja toj vidim i potpišem. Će popijemo drugi put.
– Naravno. Naravno. Nego sam ja mislio da nazdravimo za buduću saradnju. Jel’ tako gospodine Danilo.-provocirao je Bekić Majora.
– Možemo na nekom prikladnijem mestu da nazdravimo- ubaci se čovek sa bradoim gledajući u Majora-evo gospodine Džontro doćićemo ja i Bekić po vas po podne pa da odemo u neku kafanu da to proslavimo uz jagnjetinu… Inače, ne vidim razloga da ako vam se žuri ne potpišete ovde. Makar bilo i na bageru.
Bekić je izvadio pripremljene ugovore. Marjan je pripremio hemijku olovku. Džontra je uzeo ugovor i počeo da ih lista, zagleda, čita…Onda je mumlao u bradu dobro, dobro, sjajno… Potražio sva tri primerka. Pogledao u pravcu Majora a onda ih pocepao. Nisu oni znali zašto je Džontra-Džontra.
-Ete…završimo sas ugovri…a s’g put pod noge palite tuj mašinu da vi gu ja ne upalim.-Džontrino lice se ozarilo. Bekićevo smrklo.
Major je pogledao cinično u pravcu Dejanovića i rekao:
– Kako te nisam onomad ubio.
A Dejanović mu je besno odgovorio:
– Niti si mogao tada, a tek ne možeš sada. Živog ću da te oderem.
Džontri je zazvonio telefon. Miroslav mu je javio da je sa ženom stigao u selo i nema koga da pita kako da ga nađe.
Džontra ga je pozvao i rekao mu da bude tu gde je. Doćiće po njega.
Оставите одговор