Father’s Day

Sedimo ispred bolnice. Doktor Veljko i ja. Znam tog doktora jako dugo, ali uvek je nekako bio stariji od mene. A sada, nekako su nam se godine približile. Desi se to nekako sa ljudima koji su nekada bili dosta stariji, pa postanu stariji, pa onda prestaneš da persiraš. I ne kažu ti to oni, ali to nekako samo dođe: tebi, jer si bliži njihovim godinama; a njima, prija da imaju koju manje.

A ima i onih drugih. Koji se sebi obraćaju sa Vi kada se brijaju ili gledaju u baru neke  rupe novonastalog asfalta metropolske kaldrme. I naletim tako na jednog kolegu kome sam  sasvim nenamerno i bez ikakve zle namere potkačio sujetu rekavši  pacientu da doktor X ne zna šta tu piše, kao uostalom što i ja ne znam. Naravno misleći na neki švrakopis koji nismo mogli da protumačimo. I eto njega, kaže, rekao si da ja ne znam. Histerično zajapureno. A čak se meni obraćaš i sa Ti. Pa rekoh zajebo me Prever, koji me nauči da se svim dragim ljudima obraćam sa Ti, a ja mislio da smo posle 20 godina poznanstva prijatelji a i nekako bliži po godinama. Ali ja sam od tebe stariji 12 godina, opet će doktor X. Dobro rekoh, od sada će umesto veliko Ti, biti malo vi, a suština se ne menja. Skoz sam predvideo da je čovek na rođenju upovijen notnom sveskom Betovena. Dešava se previd.

I sedimo ispred bolnice Veljko i ja. Prvi dan da je Afričko sunce upeklo tako jako, kao da je u Srbiji. Mi bili na nekom terenu. Negde, u sred podneva čuju se neke ritualne pesme lokalnog stanovništa. Verovatno sahrana. Osećam se loše iako me nikada sunce opalilo nije. Dolazim u bolnicu i dobijam infuziju. I pita me Veljko kako mi je. Kažem mu da mi od tog dana, iako me spucala sunčanica, nije bio lepši dan ovde u Africi. I kaže on meni da su mu se juče desile tri najlepše stvari. Sigurno je opet došao neko od pacijenata koga je izvukao iz mrtvih. A dosta ih je takvih. To mu je i posao. Intervetni kardiolog na klinici za urgentnu medicinu. Smiren i tih, da ga je ikada teško videti  poremećene koncentracije ili nekontrolisanih emocija.  

Pita me da li znam onu mladu doktorku, poručnicu, iz Nepala. Kažem da je vrlo dobro znam i da je jako simpatična devojka. I kaže mi da mu je ona na vratima odrinacije zakucala. Rekla da ga nešto treba. Bilo je gužve i zamolio je da sačeka dok završi sa pacijentom. A onda je ušla.

Rekla mu je Doktore ja bih nešto da vas zamolim. Veljko je smireno, kakav je uvek, rekao da je spreman da je sasluša. A onda je devojka rekla da je danas kod nje u Nepalu Dan očeva. Njoj je otac nedavno umro, a on je podseća na njenog oca i da bi htela da ga zamoli da uzme poklon od nje. Zbunio se. Ustao je i iz ispružene ruke devojke dobio je nepalsku kapu očeva. I majcu sa slikom krova sveta „Mont Everest“. A onda ga je devojka zagrlila i počela da plače. Ne plači, ubeđivao je Veljko i stavio kapu očeva. I ja sam hteo uvek da imam ćerku pored sina koga imam i koji je malo stariji od tebe. Pokazao joj je sliku svoga sina. Devojka ga je zamolila da se slikaju. Oči suzne.Veljko je zagrlio, a na glavi kapa koju nose nepalski očevi.

Ja ćutim, a šta da kažem. I tu ono Vi gubi svaki smisao. Kada neko u nekom nepoznatom , koji je samo stariji kolega koji dovodi bolesne vojnike, oseti u njemu oca koga je izgubio. I sa kim osim medicinskih izveštaja gotovo da ni o čemu nije ni prozborio. A devojka je doktor, oficir nepalske vojske. I u svom kampu je bilo starijih ljudi. Sigurno komandant. Ali je ona to osetila kod doktora Veljka.

I tu se dolazi do onoga šta lekara čini lekarom.

Ili učitelja, učiteljem.

I čoveka, čovekom.

A sve to prepoznato kroz sliku oca.

Ostale dve stvari koje su Veljku ulepšale dan se uopšte ne sećam.

Na mom fejsbuk profilu su istog dana izašle slike Father’s day mog nepalskog kolege Dr Bipina sa svojom decom. Koji mi je pre deset godina u Čadu za uspomenu poklonio Kukri nož sa posvetom.

Ima li veće časti od toga, da neko, koga ne znate, otkrije oca u vama?