NAUČENA BESPOMOĆNOST…

Čamci klize duž Ubangi river. Ništa se nije promenilo od pre tri godine. Valjda zato i volim Afriku što se u tom, nativnom smilu, ništa ne menja. Vreme je sporo. Doduše ovde je zimski period i ljudi nose kape i perjane jakne. Valjda je ta moda došla sa medijima, ili je njima 25 stepeni zaista velika zima.

A na putu do reke nedeljno popodne. Kakvo je kod nas nekada bilo dok nismo postali lideri u regionu: po uzaludnom radu i još uzaludnijoj zaradi. Dok čistači ulica nisu počeli da imaju sve manje posla jer bi kontejneri bili počišćeni i pre nego što smena dođe.

Jedina gužva je na benzinskoj stanici. Litra krvi za litru benzina, kao nekada u Top listi nadrealista. Čak je bilo i čarkanja. Jedan pacijent će mi danas reći da je neka bomba bila bačena. Pa bacaju se bombe širom sveta. A i učitelji su štrajkovali, znate, učitelji su najveći bombaši. Uče decu kako se rukuje naoružanjem. Opaki su po svaki režim i svaku vlast. Mora da su učitelji bacili, mislim u sebi.

I ne bi ovaj tekst bio ovakav, kakav je, da me neki đavo nije terao da odem na internet. I vidim vest da je moja koleginica završila tragično. Verovatno bih pisao o reci. I ribama, I lepoj deci koja te ovde učine mlađim, jer Bangi je grad siromaštva i mladosti. Ali naslovnica obrazovnog štiva u mojoj kantri me je izbacila iz takta, ma koliko uvek biram reč i ton kada pišem da nekog ne uvredim, ovde ne vredi.

A naslovi indirektno navode da je majka monstrum.

I kažu: Informer, Blic, Dnevni Telegraf… A u Dnevniom telegrafu je nedovoljno horora, te naravno spominjala je mržnju prema muškarcima i Kosovo? Da Kosovo je bitno, i naravno tu je još jedna tačka konflikta-muškarci. A onda je tu gomila komentara koji daju dijagnozu naše kolektivne svesti i obrazovanja: ko zna šta nam daju; da predsednik ostavi svoje danonoćne obaveze i poput Prljavog Harija  reši stvar; pa su zavere demona; pa onda ima tu i naravno Boga i neverstva… I tako nekih 128…

Stodvadeset i osam ljudi uživa u jednom rijalitiju.

Verovatno sto dvadeset i osam hiljada ljudi sa zadovoljstvom gleda kako se neke spodobe kupaju u čokoladi i pljuju po sopstvenoj himni.

Milionu i sto dvadeset osam hiljada ljudi je to kao da pada kiša. Svakodnevnica.

Desest miliona i stodvadeset osam hiljada ljudi je anestezirano…

A kada malo bolje razmislim ova cifra se kreće na milijarde…Izuyev tamo gde se riba lovi svaki dan da bi se preživelo… Kao na Ubangi river.

I nema ovo veze sa politikom. Ubija politika obrazovanje već zadnjih dvadeset i kusur godina.

Kritična masa vladanja nisu oni koji glasaju nego oni koji stvaraju atmosferu privida srednje  klase.

To su oni koje kupuješ onim debilskim kapama koje se meću na glavu kao znak više kaste da je tvoj mozak zasluzio parče više časti koje se zove PhD; direktorskim funkcijama eminentnih bolnica, univerziteta; odbora za ovo, odbora za ono..

Pa kada sam video da žena, pripadnica srednje klase, sebi meće pijavice, ostavlja slike na fejsbuku ili prodaju vegetarijansku hranu za mačke koje su po prirodi stvari mesožderi, nije teško zaključiti kuda ovaj svet ide.

Ali vratimo se mojoj nesrećnoj koleginici koju sam znao površno kao stručnu, pametnu i  prijatnu osobu.

I gde ovi zverovi željni klikćanja uspaljene mase je sada koriste kao avatara. A gde takozvana pamet nije u stanju da se usprotivi marketinškim hijenama. I gde sada ubijaju familije koje su ostale da žive iza njih.

I gde sada rađaju sumnju i gubitak svakog smisla u nešto što se zove život.

A smisao savremenog sveta je krivac svemu. Taj nedostatak tišine nedelje koja služi za to. Za radost.

I ko je kriv?

Mi smo krivi… jer se nismo izborili za smisao. A smisao nije samo individualna stvar, već refleksija kolektivnog MI.

Krivi su psihijatri jer nisu u stanju da se izbore za poštovanje svojih pacijenata, bar toliko, da ih ne razvlače po novinama.

Krivi su novinari jer su gladni i moraju da trpe neku drogiranu spodobu i njegovog druga koji vitla klupom ispod šatre.

Krivi smo mi jer dozvoljavamo da svaka budala nosi onu smešnu kapu više časti.

Krivi smo mi jer smo ćutali za momka kome je strug presekao ruku u fabrici onih, koji otvaraju uz subvencije drzave… a nisu kadri da plate lečenje

Krivi smo mi jer ćutimo dok se iz stanova izbacuju ljudi kao bubašvabe…

Krivi smo mi jer verujemo da je semafor na kome je zgažena devojka bio zelene boje…

Krivi smo mi jer nam kriminalci otimaju vodu…

Krivi smo mi jer krivce tražimo u one koji nemaju zube…

Krivi smo jer imamo samo zube…

Krivi smo mi dok svaki pojedinačni slučaj ne vidimo kao svoj.

A bićemo bolji tek onda kada 100 000 ljudi izadje na ulicu prestonice i kaže, oslobodimo, recimo, Mileta iz okoline Kuršumlije jer nije imao para da plati kaznu u selu, gde su On i traktor IMT 539 dva poslednja traga da je iko tamo živeo.

Do tada, tkz Građanske inicijative će drpati pare da prave sisteme po meri savremenog sveta; patriotske inicijative će drpati na račun gladi kopajući po nekoj slavnijoj istoriji, a ljudi će svoje izgubljene živote gledati sa terase nekog sedmog sprata razmišljajući da li život ima smisla jer čoveka nema ni na vidiku.

Na fakultetu smo na nekim vezbama posmatrali miša koga smo pustali u električni kavez. Najpre bi se struja pustala u jednom delu, miš bi prešao na drugi gde je nije bilo; a onda bismo pustali u tom delu gde je miš bio. I on bi se selio: čas u jednom čas u drugom delu. I onda smo pustili struju u čitavom kavezu. Miš je najpre trčkarao, a onda stao. Predao se volji struje. Zavisio je od nas, u čijim rukama je bio prekidač. U psihijatriji se to zove naučena bespomoćnost i laboratorijski je prvi put izvedena 1967. godine.

I na kraju da spomenem da sam nekada davno čitao tekst jednog američkog psihijatra o tome kako domoroci u Africi izlaze na kraj sa šizofrenijom prihvatajući ljude u plemenu kao nešto što je dobijeno od Boga, i bez prekidača u nečijim rukama, ali na čemu bi onda ovi lešinari živeli?

Ali isto tako posmatram ove ljude kako naučeno bespomoćnei i dalje guraju barke bez ikakve želje, volje i svesti da bilo šta u svom životu promene na bolje. A šta je bolje, to je više filozofsko pitanje. Ali jedno je sigurno, bolje je kada si vladar svoga života i ne zaviš od neke budale koja pritiska dugme dok si ti kao miš u kavezu.

P.S. Pišem iy Centralnoafričke republike, jako los internet tako kačim slike po princiu slučajnosti i nema mnogo prostora da se isprave greske…