Načuo sam da postoji obećana zemlja negde na jugu. Kažu, davno zaboravljeni rudnici iz kojih izvire zlatna reka. Pojavili se banda Belog koja teroriše žitelje.
I lokalni šerif Desko koji sa svojih osam vremešnih kauboja stočara brani zabrane i izvore reka.
Ali do mene je dopro glas da postoji veteran iz građanskog rata.
Iz Vlasotinca sam krenuo na put ka The Rakita river. Na petnaestom kilometru magistralnog puta ka Južnostbijanskom Tvin Piksu, ili jel’te Crnoj Travi, put se u vilidžu Svođe grana duž Kanjona Lužnica. Nekada su ovde bili majstori, zidari, tesari, ćesari…Sada su ostale samo zapuštene kuće kao dokaz da je bilo živog sveta. Prolazim kroz nekoliko vilidža gde, s vreme na vreme, vidim po nekog kauboja kako popravlja vremešnu ragu Apen 4 ili Yugo, a onda ulazim u Babušnicu siti. Dvojezična tabla na ćirilici i latinici vas može zavarati, jer ta latinica je zapravo engleski naziv sa slovom Š, što ćete videti na putokazu ЦЕНТАР или DOWNTOWN.
Svraćam u obližnu pekaru, gde nekoliko lejdi i džentmena jedu burek. Uzimam i ja sa jogurtom. A onda pitam jednog kauboja gde je The Rakita river? Kaže mi nekoliko milja od Babušnice citi, kanjonom i kroz nekoliko vididžis, ali da moram da budem obazdriv jer je kao u Dolini smrti. Ako mi kojim slučajem raga rikne, moraću sam da se snalazim.
Krenuo sam put The Rakite River. Ali nisam uzeo dovoljno zobi za moju ragu Opel Corsa C. Precenio sam sebe i potcenio put. Penjem se na obližnje brdašce gde nalazim spomenike iz pretprošlog rata, nekoj partizanskoj skvo, i šaljem dimne signale čoveku u The Rakiti River.
Nailazim na neke crvenokožce koji mi kažu da sam se zagubio, i da očito sam pogrešno očitao dimne signale…
Prelazim bridž na Jermi, i već se oseća miris baruta. Znao sam da sam tu negde blizu. Ispred mene izlazi kauboj sa svojim stadom ovaca, i kaže mi da produžim dalje. The Rakita river ječi kao Sutjeska u partizanskoj pesmi. Iznad nje je državna šuma sasečena do ispod korena. Da su mogli i koren bi sasekli.
Prolazim pored zarđalih cevi koje trebaju ukrasti zlatnu vodu. Prolazim pored napuštenog rudnika. I tada nailazim na mog domaćina, nekada oficira Juga u vreme građanskog rata, a sada penzionisanog meštanina The Rakita vilidž. Stoji sa nekim džentlmenom, za koga ću saznati da je podizvođač radova na Zlatnoj reci. Ispred njih je ogromno gradilište koje čuva vod rendžera okružnog šerifa.
I dok ispijamo pivo ispred zadruge, moj domaćin, penzinisani oficir Juga iz građanskog rata, govori mi o teroru koje trpe lokalni meštani od bande Belog. Da čim noć padne ne znaju ko može da im upadne u kuću. I da okružni šerif šalje svoje rendžere na njih da im pretresa kuće. Da ih u saradnji sa banditom Belim i Okružnim guvernerom prisiljava da daju reku, zemlju i da odu put bespuća kao Indijanci onomad.
Strah se uvukla u ljude. Kaže on, pa nastavlja. A oni su stari. A banditi se boje mene jer sam ratnik. I pokazuje mi rane od prošlih ratova. Nema dela tela koji nije potkačen metkom ili gelerom. I još mi kaže da se on ne boji ničega i da su ga kamenovali, napadali bejzbol palicom ali da im je on uzvratio. Kaže da su to p…e, i da napadju nemoćan svet, a njega samo iz zasede…
A onda smo otišli kod njega na po jednu vatrenu vodu. Sa njim je bila njegova saputnica keruša Mica. Vatrenu vodu doneli mu lokalni crvenokožci. Nazdravili smo pobedi. On, svoju reku ne da. I još mi je rekao da su mu opet najavili hapšenje. Dođu šerifovi ljudi, odvedu ga, a stave mu lisice tek kada odu za Pirot siti, i posle nekoliko dana eto nega nazad…
Ostao bih sa njim, ali bojao sam se večeri…
A mojoj ragi nisam obezbedio zob.
Benzinske pumpe nigde nema ni na vidiku. Nema naroda, i ovo što je ostalo, isteruje se bandidtima.
Napuštam The Rakita River ostavljajući dve reke iza mene na čijem ušću Beli pravi postrojenje da uzme zlatnu vodu.
I gledam osmoro rendžera koji brane bandite umesto naroda.
Prva benzinska pumpa je blizu Pirota siti… kroz kanjon Jerme…
A onda sam čuo da su banditi otrovali njegovu kerušu i sve seoske pse…
Ni psi nisu pošteđeni od bande kojoj niko ne može stati na put.
Miroslav B Mladenovic Mirac says
Fotogrqafije govore o probleminma očuvanja prirodnih resursa u Srbiji. No, mnogi nisu dorasli na državnim funkcijama, da zaštite prirodu od uništenja I samouništenja čoveka I samog biljno životinjskog sveta. Ekološka svest je na najnižoj lestvici. Na prvo mesto je bolesna pohlepa za golu vlast I sticanje bogatstva uništvanjem prirode I bezakonja kao nekada na DIVLJEM ZAPADU! Vrednost prljavo stečeni novac je ispred vrednosti čoveka kao ljudskog bića.
Zarko says
Bravo profesore! I’cepio si ga. Sigurno je, da će Jermom proteći još puno vode, dok se ne podigne ekološka svest u našoj lepoj Srbiji. Ipak, primeri dobre prakse lokalnog stanovništva i ekološki svesnih gradjana daju nam vetar u ledja da se borimo za zdravu životnu sredinu, svako na svoj nacin. Kratka digresija – stanje životne sredine u Srbiji: U gradovima problemi sa kvalitetom vazduha (naročito tokom grejne sezone), otpadom, kao i brojni komunalni problemi (parking, zoohigijena, vodosnabdevanje, toplifikacija i dr.). U ruralnim područjima najsvetlija tačka jeste zdrava životna sredina koja očigledno, nekome daje ideju da sve to vidi kao šansu za generisanje ili pranje novca. U oba slučaja rezultat je nesistemskog pristupa, neznanja i nažalost ekonomske politike. U nadi da će se stvari poboljšati, napornim radom na datim problemima, srdačno te pozdravljam! Vranjanac Junior
Boban says
Sjajan tekst, Sale